26.10.15 Razlika između namirnica životinjskog i biljnog porekla

Praktično ne postoje hranljive materije u namirnicama životinjskog porekla koje nisu bolje obezbeđene u biljnim namirnicama.

Sveukupno gledano može se reći da bilo koja namirnica biljnog porekla ima više sličnosti po pitanju sastava hranljivih materija sa drugim biljnim namirnicama nego sa namirnicama životinjskog porekla. Tačno je i obrnuto; sve namirnice životinjskog porekla su sličnije drugim životinjskim namirnicama nego biljnim namirnicima. Na primer, iako se riba značajno razlikuje od govedine, riba je daleko sličnija govedini nego pirinču. Čak i namirnice koje predstavljaju “izuzetak” od pravila, kao što je jezgrasto voće, semenje i obrađeni nisko-masni životinjski proizvodi, ostaju u jasno odvojenim biljnim i životinjskim “hranljivim” grupama.

Biljne namirnice sadrže daleko više antioksidanata, vlakana i minerala u odnosu na namirnice životinjskog porekla. U stvari, životinjske namirnice praktično ne sadrže nekoliko ovih hranljivih materija. Životinjske namirnice, sa druge strane, imaju daleko više holesterola i masti. Takođe imaju neznatno više proteina od biljnih namirnica, zajedno sa više B12 i vitamina D, iako se u slučaju vitamina D u velikoj meri radi o veštačkom obogaćivanju mleka. Naravno, postoje i neki izuzeci: neko jezgrasto voće i semenje je bogato mastima i proteinima (npr, kikiriki, seme susama) dok neke namirnice životinjskog porekla sadrže malo masti, obično jer im se mast uklanja veštačkom obradom (npr, obrano mleko). Ali ako se ovo pogleda izbliza, masti i proteini jezgrastog voća i semenja se razlikuju: zdravije su od masti i proteina životinjskih namirnica. Pored toga, sadrže i neke zanimljive antioksidativne supstance. Sa druge strane, obrađene životinjske namirnice sa malo masti i dalje sadrže određenu kolićinu holesterola, dosta proteina i veoma malo ili nimalo antioksidanata i vlakana, kao i druge životinjske namirnice. Pošto su hranljive materije prvenstveno odgovorne za zdrave efekte hrane i imajući u vidu ove značajne razlike u sastavu hranljivih materija između životinjskih i biljnih namirnica, zar nije razumljivo pretpostaviti da možemo da očekujemo različite efekte na naša tela u zavisnosti koju vrstu hrane koristimo?

Po definiciji, da bi hemikalija iz hrane predstavljala esencijalnu, to jest neophodnu hranljivu materiju, mora da zadovolji dva uslova:

  • hemikalija je neophodna za zdravo funkcionisanje čoveka
  • hemikalija mora da bude nešto što naše telo ne može samo da
    proizvodi, i zbog toga se mora uzeti iz spoljnog izvora

Jedan primer hemikalije koja nije neophodna je holesterol, sastojak namirnica životinjskog porekla koji ne postoji u biljnim namirnicama. Iako je holesterol neophodan za zdravlje, naše telo može da proizvede potrebnu količinu, tako da nemoramo da ga unosimo hranom. Prema tome, on ne predstavlja neophodnu hranljivu materiju.

Postoje četiri hranljive materije koje životinjske namirnice imaju a biljne, u većini slučajeva, nemaju: holesterol i vitamini A, D i B12. Tri materije nisu neophodne. Kao što smo gore napomenuli, holesterol se u našem telu proizvodi prirodno. Vitamin A se lako proizvodi u našem telu od beta-karotina, a vitamin D se lako proizvodi u našem telu izlaganjem kože sunčevoj svetlosti u toku petnaest minuta svakih par dana. Oba ova vitamina su toksična ako se unose u velikim količinama. Ovo je još jedan pokazatelj da je bolje oslanjati se na vitaminske prekursore, beta-karotin i sunčevu svetlost, kako bi naše telo lako moglo da kontroliše proizvodnju i potrebne količine vitamina A i D. Vitamin B12 je problematičniji. Vitamin B12 proizvode mikroorganizmi koji se nalaze u zemljištu i mikroorganizmi u crevima životinja, uključujući i naša. Količina koja se proizvodi u našim crevima se ne apsorbuje na odgovarajući način, pa se preporučuje da unosimo vitamin B12 hranom. Istraživanja su ubedljivo pokazala da će biljke uzgajane na zdravom zemljištu koje ima dobru koncentraciju vitamina B12
lako apsorbovati ovu materiju.10 Međutim, biljkama uzgajanim na “beživotnom” zemljištu (neorganska zemljišta) može da nedostaje vitamin B12.

U Sjedinjenim Državama, najveći deo poljoprivrede se sprovodi na relativno beživotnom zemljištu, uništenom višegodišnjom upotrebom pesticida, herbicida i đubriva. Zbog toga biljkama koje su uzgajane na ovakvom zemljištu i koje se prodaju u prodavnicama nedostaje vitamin B12. Pored toga, živimo u tako dezinfikovanom svetu da retko dolazimo u direktan kontakt sa zemljišnim organizmima koji proizvode vitamin B12. Ranije smo dobijali B12 iz povrća koje nije bilo u potpunosti očišćeno od takvih uticaja zemljišta. Prema tome, nije nerazumno pretpostaviti da savremeni ljudi koji jedu izrazito “očišćene” biljne proizvode, a nimalo životinjskih proizvoda verovatno neće dobiti dovoljno vitamina B12.

Iako nas opsesija našeg društva dodacima hrani ozbiljno udaljava od drugih, daleko značajnijih informacija o ishrani, to ne znači da dodatke treba uvek izbegavati. Procenjuje se da u telima posedujemo zalihe vitamina B12 za tri godine. Ako uopšte ne jedete životinjske proizvode tri godine ili više, ili ste trudni ili dojite, trebalo bi da razmislite o povremenom uzimanju male količine dodataka vitamina B12, ili o godišnjoj poseti lekaru i proveri nivoa vitamina B12 i cisteina u krvi. Takođe, ako se ne izlažete sunčevoj svetlosti, naročito tokom zimskih meseci, možda biste želeli da uzimate dodatke vitamina D. Možda bi najbolje bilo da uzimate najmanju dozu koju možete da nađete i da pokušate da budete više na otvorenom.

Dodatke ishrani bi slobodno mogli da nazovemo “pilulama za odvajanje od prirode”, jer su zdrava ishrana svežim, organskim biljnim namirnicama uzgajanim na bogatom zemljištu i redovno provođenje vremena na otvorenom najbolji odgovor za ove probleme. Povratak na naš prirodan način života uz ovaj mali korak obezbeđuje i bezbrojne druge koristi.

Izvor: “China Study”, Colin Campbell i Thomas Campbell

Izdvojeni tekstovi

Imaš komentar ili pitanje na ovaj tekst?

Pošalji nam email!